Mnogo polemike i buke diglo se oko ćiriličnih domena. Uz slogan “Linkuj kao što govoriš” proradila je opcija registracije .срб domena, koji se sastoje od ćiriličnih slova.
Na Savindan 2012. pušteni .срб domeni
Brojna su pitanja koja se postavljaju u radu RNIDSa i u vezi sa novom uslugom.
Twitter je prepun tvitova, a blogovi članaka o komplikacijama i propustima, te korisnosti ovog nacionalnog domena.
Da li je upotreba ćiriličnog i ostalih nacionalnih pisama tek privid, jer se pisma koja nisu latinična moraju prevesti u latinični oblik kako bi ih veb pretraživači i čitači prepoznali?
Možda je to početak promene interneta kakvog poznajemo, koji će evoluirati i na taj nivo da umesto uopštene anglikacije, usvojimo lokalizaciju ili je to previše komplikovano, ali će simbolike radi biti moguća upotreba nacionalnog pisma pomoću IDN enkodera. Za sada, moderni čitači poput Fajerfoksa, Opera, Google Chrome lepo čitaju domene na ćirilici, za one koji vole da koriste ćirlično pismo, te je moguće ubaciti oznaku tj. bookmark istog, bez problema, o čemu svedoči slika.
Među prvima je prijavljena registracija predsednika Tadića sa domenom председник.срб
Velika rasprava se vodi između RNIDSa i nekih njegovih članova i posmatrača, pa se može pratiti stalna prepiska na Twitteru te blogovima poput bloga Peđe Supurovića, Užičanina, gde se populistički, umesto činjenicama i jedna i druga strana dopisuju. Peđa i brojni drugi članovi zajednice koja se bavi nacionalnim problemima, skrenuli su pažnju na neke probleme koji zaista postoje, ali je možda zaboravili da broj ljudi koji koriste ćirilicu, lokalizovane programe i prosto vole da pišu i čitaju ćirilicu nije toliko mali.
Search engine optimization odnosno optimizacija za pretraživače je veoma važan segment internet nastupa. Nije dovoljno imati lep i sadržajan veb sajt, jer ako nije optimizovan, posetioci će teško doći do njega.
Pozicija na pretraživaču i izbor ključnih reči, neki od važnih faktora SEO i SEM
U Srbiji je broj ponuđača usluge optimizacije ogroman, verovatno zato što smatraju da za to ne treba velika početna investicija. Kako pogrešan pristup!
Pored potrebnog predznanja o osnovnim pravilima optimizacije, potrebno je i poznavanje lokalnog, odnosno ciljanog tržišta da bi se u potpunosti prilagodio sajt posetiocima i pretraživačkim robotima. Google veoma često menja svoje algoritme pretrage, kako bi posetiocima dao što kvalitetnije rezultate na upit, naročito sada kada je integrisan sistem svih usluga u jedinstveni sveobuhvatni Google+.
Revizija sajta pordrazumeva pregled statistike i vizuelnog izgleda, te koda i optimizacije koja postoji. Na osnovu toga može se napraviti strategija za unapređenje optimizacije veb sajta, kako bi se povećala njegova isplativost i posećenost.
Veliki problem na tržištu Srbije je slabo poznavanje pojmova optimizacije i njenih dimenzija. Otuda je veoma malo firmi kod nas koje nude detaljnu ponudu sa objašnjenjem ponude i opsega cena. Moramo tu istaći sajt seorevizija.com koji ima brojne opcije, profesionalne opise i bogat sadržaj. Pored toga tu su i forumi, pre svega elitesecurity.org i Google help gde se mogu naći dobri saveti i ocene usluga optimizacije sajta u Srbiji.
Preuzeto sa bloga cenjenog prijatelja i kolege Ivana Petrovića (http://www.petrovicivan.com/opste/bolovanje-za-preduzetnike/) i tu je da pomogne mnogima koji moraju i hoće da žive u ovoj našoj Srbiji. Nažalost, ovo nije primenjivo na trudnice i porodilje, jer službenici poreske uprave tvrde da njihove firme mogu da zarade za njih, kao da to nije slučaj i sa službenicama u ostalim organizacijama.
“Pošto ovakvu stvar nećete nigde naći i prošetaće vas kroz sve službe: poresku, zdravstveno, APR, banku, itd… Procedura se odnosi na otvaranje bolovanja za preduzetnike koji imaju jednog ili više zaposlenih pa zbog bolesti ne zatvaraju radnju dok ne ozdrave nego, kako to država kaže, postavljaju poslovođu koji zamenjuje vlasnika (preduzetnika) u tom periodu.
Otvaranje bolovanja počinje odlaskom kod doktora opšte prakse (u Domu zdravlja). Odmah posle toga u zdravstveno treba odneti:
kopija kartice žiro računa
kopija zdravstvane knjižice
uverenje o izmirenom porezu sa osnovicom za kvartal
doznake od lekara iz Doma zdravlja
izveštaj sa lekarske komisije na koju se ide posle mesec dana bolovanja
rešenje o postavljanju poslovođe iz APR-a – za ovo rešenje je APR-u potrebno 5 dana da ga odštampa (samo za one koji imaju zaposlene)
OD obrazac poslovođine plate (samo za one koji imaju zaposlene)
Sledećeg meseca ili kod zaključivanja bolovanja:
doznake
uput sa komisije
Ako ste jedini zaposleni u radnji onda dobijate 65% prijavljenih primanja i morate da zatvorite firmu za vreme trajanja bolovanja. Ako imate zaposlenog onda se zaposleni postavlja za poslovođu (gde god idete ostavite po jednu kopiju tog rešenja jer izgleda svima treba, mada nigde ne piše), i primate polovinu od 65%!!!”
Dok čitam u NINu izjave nekih analitičara i analize novinara kako je u Srbiji mnogo bolje nego pre deset ili dvadeset godina, suočavam se brutalno sa surovom realnošću da sam roditelj u Srbiji, u Beogradu. Studio B pokazuje svake nedelje priloge o silnim naporima i ulaganjima grada u predškolske ustanove i sređivanje parkova. O tome kako ima mesta sada za svu decu.
Stvarnost nimalo slična toj sjajnoj slici koju pokazuju. Spustim niz ulicu, odmah tu u Strumičkoj, ispod, do prvog vrtića sa jaslama, do njega parkić, ispod njega škola. Šetam dvogodišnjeg sina. Stanem pored šuplje žičane ograde. U dvorištu, na nepokošenoj travi trče deca. Vaspitačice sede za stolom i pričaju. Nema sigurnih ljuljaški, samo one stare, metalno-drvene plitke. Čuje se urlik “Isidora, pašćeš i završićeš kao Ana juče, rekla sam ti da se ne ljuljaš tako”, pogledam, crnokosa sređena devojka, vaspitačica. Do nje, starija punija opominje Luku, izgrebaće se opet na tom metalnom toboganu. Naravno, nijedna nije ni mrdnula od stola, kamo li potčala da zadrži dete. Još jedna mlada simpatična devojka mi prilazi, Ivana, pita da li će moje dete u jasle. Pokušavam da budem fina i da ne oseti ljutinu, “ne verujem, kod vas nema igračaka napolju, eno Đorđe je razbio glavu, a Kosta arkadu i ne volim kad se viče na decu”. Na to mi ona sa neviđenom toplinom i trudom počne da objašnjava kako je to sasvim normalno, ne razumem ja, u slobodnom vremenu deca rade šta hoće pa se svašta dešava, sve je to sastavni deo odrastanja. Uz široki osmeh, sigurna da mi je razjasnila, odlazi jer je zovu koleginice. Malo dalje, ograda zarđala i štrči. Dotrčavaju Ilija i Milica, pokušavaju kroz rupu u ogradi da pomaze moje dete. Opominjem ih da će da se poseku i da će da ih boli. Pritrčava Nikola, mali pametnjaković i brzo govereći objašnjava teti da se on već posekao tu u dvorištu na staklo, vodili su ga da primi injekciju i da ga ušivaju, ali je sad prošlo.
Vaspitačica ne prilazi prvih pet minuta. Tek onda, dovikuje, jer se skupilo još dece i pričaju mi ko se kako povredio i koliko je bolelo. “Šta radite tamo, šta ćete tu u žbunju?” pošto uz ogradu raste ogromno neposečeno žbunje. Kroz osmeh, pokazujem na zarđalu rascvetalu ogradu, “mogu da se povrede”, a ona sleže ramenima “Mi tu ništa ne možemo!”. Prelazim ulicu. Preko puta, na dečijim stolicama koje su prenele iz trpezarije puše žene iz vrtića, ne smeju ispred, da ih deca ne vide.
Zovem rođaka koji radi u gradskoj upravi da se požalim, on kaže da se na Voždovcu svi žale, “Pogledaj Zvezdaru ili još bolje Vračar”. Na kilometar i po, pored Šeste gimnazije, jasle “Slavuj”. Sređen nema šta. Dvorište iscrtano likovima životinja i junaka, drvena kućica i gomila igračaka. Pitam koliko dece primaju, htela bih da upišem dete. Ona iznenađeno, uz osmeh čuđenja, kaže “Kada ste se prijavili, mi smo odavno popunjeni, ovde mogu samo da se upišu deca ako im već idu brat ili sestra, inače smo puni i ne primamo”. Čekaj, zašto postoje dva upisna roka i zašto se uopšte među opcijama nalaze te jasle ako ne primaju decu? I ja se nasmešim i zahvalim, uz muku odvajajući sina iz dvorišta tako zanimljivog.
Odlazim da predam papir. Znate, centralna služba kaže “Zar niste pročitali, sada postoje punktovi, ne možete kod nas.” Kažem da nisam pročitala i molim da mi objasni. Kratko mi daje lokaciju vrtića Lane i napominje da je poslednji dan i da mogu do šest da predam. Zahvaljujem se. Nastavljam ka Mite Ružića. Ulica raskopana, ali na trotoaru svuda parkirana kola, decu vode kolovozom. Na ulazu ne piše ništa, ama baš ništa, zamućeno staklo. U nekom kulturnom, organizovanom svetu, stajao bi natpis veliki “Upis dece” ili “Ulaz” ili neki drugi znak. Spremačica prekida doručak i vodi me do desnog hodnika. U prvoj kancelariji na ćošku, na promaju, sede dve žene i prekoputa još dvoje ljudi. Ni tu ništa ne piše, ali valjda je to to, ne mogu ni da ih pitam koliko živo pričaju. Posle pet minuta mi kažu da sačekam, na pravom sam mestu.
Ah, napokon, pokazuje mi stolicu bez reči, dete nemirno. Predajem papire, kao pravi inžinjer sve sam redom složila, odvojeno u fascikle. Užasnuta, kao da se nešto strašno desilo, žena mi vrati papir uzrujano me kritikujući “Računar. Kompjuter, zašto kompjuter, ovaj obrazac, mi to ne možemo da prihvatimo, morate rukom da popunite, daću Vam novi. Strašno, je l vidiš ti to?” okreće se koleginici. “Znate, ja sam master elektronskog poslovanja i živim od interneta i kompjutera, zar nije tako lakše i brže?”. Prevrće očima i gurka mi u ruke taj drugi obrazac da popunim hemijskom. Čitam pitanja, dete sam stavila u neku igračku auto. Sva su ista kao na onom koji sam popunila. Vraćam se u prostoriju i pominjem da je gubljenje vremena da prepisujem sav taj tekst ponovo. Nevoljno uzima papire, čita iz njih da proveri podatke. “Prvi izbor “Slavuj”, pretpostavljam da ste se dogovorili sa njima?” ja zbunjena, mogu samo da kažem da su ga nahvalili, ali ništa više od toga. Onda spušta pogled, piše na ceduljicu, daje mi bez pogleda i kiselog osmeha i kaže da ću biti obaveštena da li su me primili.
Dok izlazim u dvorište, takođe raskopano i preliveno novim, svežim cementom, naravno bez ograde, znakova obaveštenja ili slično, razmišljam o uzaludnosti mog znanja ovde. Dok ja pišem o e-upravi, programiram i projektujem, pišem biznis plan za PU “Bajka” gde bi na internetu bila web 2.0 prezentacija, vidim da se to ovde nikome ne sviđa. Kako će onda da se upisuju deca preko veze u “Slavuj”, kako će onda roditelji online da popune obrazac umesto da se štampa i piše rukom, a tek da postoji negde zvanični spisak šta sve treba, tako da možete čak i sa mobilnog telefona da završite sve svoje poslove sa upravom.
I to me vraća na priču, zašto da Megatrend ne drži reklamu “Šta ćeš ovde, pali preko!” Em su privatni fakultet, em u Srbiji za uspeh ne treba diploma već čista ambicija praćena nedostatkom srama i, naravno, dobra veza. Master elektronskog poslovanja ovde završava članak i odlazi da traži vezu za “Slavuj”a.
Đurđevdan – dan svetog Georgija koji ubija aždahu! Slava koju mnogi slave. I zeleni dan! Evo ove godine, zaista prekida ove hladne dane i donosi zeleno i toplo proleće. Dan o kome pevaju mnogi.
Evo moja dva hita za ovogodišnju proslavu.
Ultra veseli ska moderni fazon Džurdževdan – Kompromis 69 s jedne strane, odlični Kragujevčani,
S druge strane nepojmljivo obožavana Ceca u jednoj od izvedi na koncertuCeca – Đurđevdan u Skoplju 2010.
U ovoj sezoni gripova, mnogo toga može čovek da nauči. Ako nije pomoglo ono pranje ruku i kijanje u nadlanicu ili maramicu, onda dođe do napada tog virusa, naročito ako je imunitet malo oslabljen što od nespavanja, stresa, to i od ne baš raznovrsne zimske ishrane.
Ovi sadašnji virusi su mnogo žešći nego oni pre. Em traju duže, em su baš naporni. Stefan, moj sin, star 21 mesec, samo je jednom od rođenja pokupio grip, inače je bio veoma jak i zdrav. A sad ga je, nedelju dana posle jednog dečijeg rođendana, stigao opaki virus. Stegao ga je za grlo i digao temperaturu. I posle tri dana borbe sa 39,5 i preko, napokon se oporavio. Ali su mu se pojavile po telu crvene mrlje, nešto između koprivnjače i boginja. Baš smo se uplašili. Na svu sreću, čuli smo od medicinskog osoblja da je to sasvim normalna reakcija tela kada se izbori sa virusom i da ne brinemo. Zato, ako ovo niste znali, ne brinite ako vam se dete ili vi ospete posle nekog surovog napada opasnog neprijatelja, koji obara leukocite, a podiže temperaturu. Sve to prođe posle nedelju dana u boljem, dve nedelje u lošijem slučaju.
Danas na odeljenju mlečnih proizvoda u Veru, pored mene mala devojčica priča tati: “Tata, je l’ ti znaš da ja bez mleka ne mogu da živim. Ja moram svaki dan da pijem mleko, inače mogu da umrem. Ne mogu samo da pijem vodu, moram da pijem mleko. A sad nema mleka i ja se plašim?” Završava plavkosa devojčica, dok prolaze prazne korpe, kao i ja, ka izlazu. A tu je devojka koja radi promociju “Čokoladnog mleka”.
Kakva ironija! Znači, mleka ima za čokoladno mleko, jogurt, sir, pavlaku, i sve ostale “visoko isplatljive” proizvode, ali nema običnog ili dugotrajnog mleka. Datum: 5.9.2010. A situacija kao pre dvadeset godina. Čekamo na mleko ujutro, u tuči sa penzionerima. Pre posla. Jer Salford grupa snabdeva najveći broj radnji. U ponekoj trgovini može da se nađe mleko drugih proizvođača koje još nisu otkupili kao što su “Granice” ili “Niška” ili “Kragujevačka mlekara”. Pitam se zašto ljudi ne mogu isto tako da idu u interesu sopstvenom, pa bojkotuju sva ta čokoladna mleka, jogurte i sireve. Sigurna sam da kada bi Salford bacao mleko, kao seljaci od kojima oni neće da plate realnu cenu mleka, već posle par dana situacija bi se rešila. Zašto da ne ulažemo u one koji rade za nas, u te mlekare koje, iako male, prodaju sve proizvode od mleka i samo mleko? Gde je ovde tržište i konkurencija?
Inače, ja sam veliki ljubitelj mlečnih proizvoda i mleka. Baš kao što ta devojčica zamišlja život bez mleka, e, tako bih i ja rekla. A oni, proizvođači, poput Marije Antoanete, kažu narodu, šta će vam mleko kad imate čokoladno! Pri tom ti njihovi sirevi i nisu nešto naspram italijanskih i francuskih, a tamo je Gauda, prava, lepa, sa ukusom mleka a ne gume, 6.5€/kg, a prosečna plata 1500€ minimum.
Ne mogu da se načudim da se istorija tako brzo ponavlja!
Beograd je s dolaskom septembra postao vetrovit kao Pariz. Naprasno, iz laganih letnjih haljinica, prebacujemo se u kožne mantile i jakne, obavijamo ogromne marame oko vrata, a japanke i baletanke pakujemo za sledeće toplo doba. Zanimljivo je i to da u Holandiji ljudi nose skoro cele godine japanke, idu bez čarapa. Ja ne mogu da se naviknem tek tako. Letnje dete, volim da mi je toplo. Da mogu da budem lagano obučena sve vreme, bez slojeva, bez promene obuće. A dani dugi, pa se kupam u suncu kao lavovi i prosto, to je dovoljno da sve bude u redu.
Ovaj vetar mrsi kosu, kvari frizuru. S njim dolazi i gužva na ulicama, ta složena garderoba i pitanje da li će pasti pre kiša ili temperatura. Nekako, ja sa ovih prostora ne mogu da budem politički korektna i razumem one borce za prava životinja. Mogu da razumem da ne jedu meso, ni ja ga mnogo ne volim, ali da ne nose kožne i krznene stvari, ne. Naročito kad krene jači vetar i zima, to je spas.
Nije da smo blizu Eskimima, ali ja sam zimogorživa osoba. Kad nosim one moderne kaputiće, lepo izgledam, ali me prođe jeza kad sam duže napolju. Pitam se da li više štete nanose fabrike sintetike, sve te hemikalije i otpad, i to šta veštački materijali čine ljudskom telu, ili to što ćemo ošišati neku ovcu ili odrati, u krajnjem slučaju.
Davno, kad sam bila tinejdžerka sedela sam sa Mirom Alečković i Desankom Maksimović i slušala priče. Mira se vratila sa severa, gde je boravila među Eskimima. Pitala sam je da li joj je bilo hladno, ona je sa osmehom opisala kaput koji je dobila, sa pojasom koji se jakno stegne, kako se nigde ne bi gubila toplota i onda je sve u redu. Sada je baš to u modi!
U novom broju, septembarskom, “Elle”, donosi “Najsmeliji vodič za jesen/zimu 2010/11″. U modi su udobni i topli prirodni materijali: vuna i koža, i to retro fazon. Braon i crna koža sa aplikacijama, sa ziperima i krznom. Burberry kožne jakne sa krznom, Louis Vuitton kožne suknje, svedeni i meki kožni mantilići Fride Giannini za Gucci, uz koje su dovoljne duboke, do pola butina čizmice od istog materijala, naravno sa štiklom i prateće rukavice.
Septembar u Beogradu nije tako hladan, ali ipak treba nešto udobno i toplo protiv vetra i promena temperature. Imam neki dugi, lepi mantil, ali treba mi i neka kratka jaknica, ili blejzer. Onda gledam po netu, vidim svašta, ali znam da ću morati da cunjam po radnjama i probam. Tek stižu nove kolekcije. Najnovija ponuda je www.kozne-jakne.rs, deluje zanimljivo, naročito kratke jakne sa krznom, a tu su i standardni Novosađani “Rolling stone” www.koznejakne.com, ono što mogu da probam, to i volim. Iako se bavim elektronskom trgovinom, za ovaj odevni predmet moram reći, baš kao i za obuću, ne znaš dok ne probaš.
Percepcija. Da li je čovek mera sveta? Koliko smo u stanju da vidimo realno svet oko sebe? Od čega zavisi? Da li je to socialni faktor?
Šta prvo gledate kod čoveka?
Nekoliko skorašnjih dešavanja me je podstaklo na razmišljanje o opažanju, o tim vratima percepcije. Prvo, moj svet se drastično promenio rođenjem Stefana, mog sina. Kaže moja frizerka da me je uvek doživljavala kao zabavnu, pa joj je moja posvećenost detetu veoma čudna.
“Politika” je skoro objavila kako među srpskim studentima postoji trend odugovlačenja studija kako bi što duže ostali na roditeljskoj grbači, odnosno, o roditeljima koji navodno štite svoju decu i pričaju o tome kako “ima vremena, naradiće se”. Continue reading The doors of perception – social
SEO revizija
SEO i svi njegovi segmenti profesionalno na jednom mestu.
Srpska asocijacija za psiho-onkologiju
Asocijacija koja se bavi izučavanjem psihologije onkoloških pacijenata i davanjem podrške kao bitnog elementa izlečenja i rehabilitacije.
Kožne jakne "Mir & M" www.kozne-jakne.rs