The doors of perception — social

Per­cep­ci­ja. Da li je čovek mera sve­ta? Koliko smo u stan­ju da vidi­mo real­no svet oko sebe? Od čega zav­isi? Da li je to social­ni fak­tor?

Šta prvo gle­date kod čove­ka?

Neko­liko sko­rašn­jih deša­van­ja me je pod­stak­lo na razmišl­jan­je o opažan­ju, o tim vra­ti­ma per­cep­ci­je. Prvo, moj svet se drastično prome­nio rođen­jem Ste­fana, mog sina. Kaže moja friz­er­ka da me je uvek doživl­javala kao zabavnu, pa joj je moja posvećenost dete­tu veo­ma čud­na.

Poli­ti­ka” je sko­ro objav­i­la kako među srp­skim stu­den­ti­ma pos­to­ji trend odugov­lačen­ja studi­ja kako bi što duže ostali na roditeljskoj grbači, odnos­no, o roditelji­ma koji navod­no štite svo­ju decu i priča­ju o tome kako “ima vre­me­na, naradiće se”. Moj brat spa­da u tu kat­e­gori­ju. Cel­og živ­ota mama i baba su sve radile za nje­ga. Pros­to, čovek sma­tra da je to prirod­na postavka stvari da deca dobi­ja­ju sve na goto­vo: novac, hranu, pa i garder­obu, puto­van­ja, izlaske, ma sve. On nije nika­da ispeglao majcu, ni oprao, jed­va da usisa kada se maj­ka baš nalju­ti na nje­ga. Da, ima devo­jku. Ona ga podrža­va. Da, ona ima sličan stil živ­ota. Ne radi i nijedan joj posao nije dovoljno plaćen i dobar da bi počela da radi. Još uvek studi­ra, dvanaest god­i­na ali ne odus­ta­je. Roditelji je podržava­ju, a i moj brat. I ona nje­ga. Obo­je očeku­ju da im roditelji kupe auto i daju pare za gori­vo. Nije da ima­ju ide­ju gde bi se vozili, ali svi ima­ju kola pa mora­ju i oni. Per­cep­ci­ja? Oni svet vide iz holivud­skog spek­tra. Bla­go sve­tu što ima sve, mi nemamo, to je neprav­da i mi ćemo svi­ma da pričamo o tome 🙂

O, da! Mi, ostali smrt­ni­ci, mi moramo da radi­mo za te “bedne” plate od tridese­tak, četrde­se­tak hil­ja­da, sa razno­razn­im stres­nim ljudi­ma, sa osme­hom, poslove koje jako volimo. Da li taj stres koji se čini da nam nanose dru­gi, u stvari sami sebi prav­i­mo? Samo tre­ba da ne shva­ti­mo druge kao neš­to lično i na kon­ju smo. Niko ne sluša više nego što mora, što mora iz kur­toaz­i­je. Pričati o nekim svo­jim osećan­ji­ma, stra­hovi­ma i nadama, zabo­ga, pa to je total­no out. To zahte­va da ovo malo vre­me­na što imamo troši­mo na pot­puno neipla­ti­vo neš­to.

Na tele­viz­iji reprizira­ju veo­ma pop­u­lar­nu ser­i­ju “Seks i grad”. Moja je per­cep­ci­ja da je to pro­pa­gan­da dis­trib­utera koja prati film koji se upra­vo daje u bioskopi­ma. Daleko važni­je je da društ­vo svakod­nevno pom­in­je likove iz ser­i­je. U nov­ina­ma pišu te o tim večn­im pri­jateljstvi­ma, te o stilu i izgle­du, pa o savre­menoj ženi koja je, eto, eman­cipo­vana i uspeš­na, a sama, veće muško od većine muškara­ca. Iz mog ugla, isu­više pojed­nos­tavl­jeno, kako to ser­i­je obično čine. Čak i pre­više trans­par­ent­no, jer u pravom živ­o­tu ima mno­go većih prob­le­ma, većih lice­mera i daleko man­je sti­la. Tako moj brat ne mari što mu devo­j­ka ima stil kao one “komšinice” sa autop­u­ta, u tom sluča­ju, “o ukusi­ma ne tre­ba raspravl­jati”, naroči­to ako se u obzir uzme koliko je ona ponos­na što je član crkvene zajed­nice i hora jednog velikog beograd­skog hra­ma. Da je kojim sluča­jem došla u situaci­ju da odgo­vara na pitan­ja iz aktuel­nih anke­ta koji je lik iz ser­i­je, digla bi bradu i sla­gala da ne gle­da “te amer­ičke nemoralne ser­i­je”. Moral? Da li to još uvek može da važi u XXI veku? Nje­na je per­cep­ci­ja da je sve pri­h­vatlji­vo do god dru­gi za to ne zna­ju ili ne sme­ju javno da priča­ju.  Beše to onaj trn u tuđem oku? Ja sam mnogi­ma bal­van jer se nisam udala a imam dete.

Svi su sada na fejs­buku i sve je vezano za društvene mreže. Čak se i u svim mar­ket­inškim studi­ja­ma 2010. pom­in­je ovaj fenomen — soci­jal­izaci­ja. Šte­di vreme i kre­tan­je. Tu su slike, aktivnos­ti, pop­u­larni youtube filmići, igrice i kvi­zovi. Da li će Vas per­cepi­rati onako kako ste hteli? Tu je prak­tično sve što tre­ba: infor­ma­ci­je o ljudi­ma i orga­ni­zaci­ja­ma i zaba­va i posao. Možete li steći pravi uti­sak o nekome samo na osnovu toga. Veći­na stručn­ja­ka veru­je da je tako. Ja se ne slažem. Komu­nikaci­ja je daleko više od elek­tronske prezentaci­je. Iako se bav­im inter­net tehnologi­ja­ma i savre­menom tehnikom, ne veru­jem da čovek može bez prirode i svih čula koje mu je priro­da dala.

Takođe, da li mi društ­vo vidi­mo svo­jim oči­ma ili nam je neko dru­gi sug­erisao, pa ne tre­ba da veru­je­mo sami sebi? Baš kao ta ser­i­ja. Da li veru­jete da je seks dobar, samo ako poz­na­jete i volite part­nera, i da ne posta­je dosad­no već sve intere­sant­ni­je. Da li je moguće da je zajed­nič­ki porodični ručak nedeljom toliko pre­vaz­iđen, kao i porod­i­ca? Da li je društ­vo nepraved­no jer zahte­va od nas da izgledamo super nego­v­ano, da se stidi­mo nemaš­tine, a ne glu­posti?

Puš­tam dragu mi pes­mu Thiev­ery Cor­po­ra­tion The Doors Of Per­cep­tion polako ispi­jam čaj i dop­uš­tam sebi da imam dru­gači­je viđen­je.

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  

  

  

Better Tag Cloud